|
Autor: Rajko Kornja
Ako to, što se desilo na Kosovu nije pogrešno, onda ništa nije pogrešno!
Priznata je država koja to nikada nije bila, nije bila čak ni republika u okviru jugoslovenske federacije. Priznata je država koja čak nema jasno definisanu svoju teritoriju, o kojoj se ne zna tačno koliko ima stanovnika, država u kojoj se ništa ne proizvodi i u kojoj ljudi žive od šverca i krijumčarenja, a svaki drugi građanin je bez stalnog zaposlenja. Da i ne govorimo o činjenici da su joj rukovodioci, ljudi koji se bave krijumčarenjem droge i oružja i čije su ruke uprljane krvlju nevinih.
Razmišljam, sa zaprepašćenjem, koliko cinizma mora postojati u Beloj Kući. Američka administracija je poslala srpskom narodu otvoreno pismo u kojem ih i dalje naziva prijateljima Sjedinjenih Američkih Država. Sa takvim prijateljima, Srbima i nisu potrebni dušmani! Američki merkantilizam ne može shvatiti da postoji nešto što se ne da kupiti. Snovi na primer, duh i dostojanstvo, se ne mogu kupiti. Amerika i Evropa su pokušale da ponude Srbima ulazak u EU kao nadoknadu za izgubljeno Kosovo i Metohiju, ali su ih Srbi dostojanstveno odbili. Kao što se to i očekivalo! Srbi niti su bili, niti će ikada biti narod tipa Monika Levinski. Inače, dugačak je red ispred Ovalnog Ureda.
Čak i kad gubiš, nije sve jedno kako gubiš. Srbi su možda privremeno izgubili Kosovo, ali je za njih važno da ga ne izgube bez borbe, na kolenima, i zato, zasigurno nikada neće odustati od njihove svete zemlje, od njihovog Jerusalima. Ako iko u Evropi zna, onda Srbi znaju, da oni koji polažu oružje bez borbe, uvek izgube sve. Oni možda najbolje znaju, da samo oni koji izgube borbu, čak i protiv daleko moćnijeg protivnika, znaće jednog dana da se uzdignu i da pobede.
Na prvi pogled, moglo bi se reći da nešto sa Srbima nije u redu, ili sa njihovim protivnicima, ili sa Istorijom, ili možda, da ništa nije u redu. Neko je figurativno govorio da je najveća krivica Srba to što su izgradili kuću nasred puta. Na putu velikih sila i njihovih interesa. Istorija beleži da su ih izolovali, izgladnjivali i ubijali, kad jedni, kad drugi. Aprila `41. su ih bombardovali nacisti, dve godine kasnije, bombardovali su ih saveznici. Na tadašnjim bombama, bačenim na Srbe pisalo je ćirilicom "Srećan vam Uskrs". Pola veka kasnije bombardovala ih je NATO alijansa, i opet za Uskrs! Pa ipak su preživeli i nisu poklekli. Istina, uvek ih je skupo koštala smelost protivljenja. Cena slobode i ponosa Srba, za druge je možda nezamisliva, dok je za njih same, prirodna. Pitam se, koliko hrabar i ponosan mora da bude jedan mali narod da bi prkosio velikim interesima i velikim silama? O Srbe su se spotakli tokom istorije gotovo sve imperije sveta. 1389. stali su pred Turke na Kosovu Polju, 1916. isprečili se Austrijancima na Drini, 1941. stali su pred Hitlerom, a osam godina kasnije, usprotivili se Staljinu. Pedeset godina kasnije pred NATO alijansom. Postoji li iko ko se je smatrao važnim za istoriju čovečanstva, a da se nije okomio na Srbe?
Pitam se kako li će izgledati stari kontinent kroz deset-dvadeset godina? Naravno da niko ne zna. Ako se ovako bude nastavilo, za pola veka, moguće je da Luksemburg bude najveća evropska država, a Andora i San Marino da budu uticajne "evropske sile" u odnosima sa američkom administracijom, ako će i nje biti.
Zato mislim da najbitnije pitanje koje se sada postavlja, nije šta će biti sa Kosovom, već šta će biti sa Evropom.
Sramota me je što sam Evrpoljanin, ali sam ponosan što sam Srbin, i rumunski građanin istovremeno. Koliko god da mi teško pada razočarenje koje mi je prouzrokovala Evropa, ne mogu a da se ne radujem što me nije razočarala moja zemlja Rumunija i moj narod srpski.
Nastaviće se...
(Prevod sa rumunskog: Dejan Perinac)
04/04/2008
|
