|
Autor: Rajko Kornja
... Stvaranje država na bivšem jugoslovenskom prostoru nije nikakva novost: Slovenija, Hrvatska i Makedonija stvorene su 1991, Bosna 1995, zatim se Crna Gora odvaja od Srbije 2006. i sada Kosovo. Moguće je da jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova i ne bude poslednji akt raspada bivše Jugoslavije. Neki tvrde da je to na žalost, tek početak. Jedino što, ako se izuzme poslednji slučaj, u svim drugima se radilo o bivšim jugoslovenskim republikama. Kosovo nije nikada bilo republika, imalo je status provincije, isto kao Vojvodina. Teško je objasniti zašto Tito, od svih jugoslovenskih republika je "raskomadao" jedino Srbiju stvaranjem dveju provincija, Vojvodine na severu, i Kosova na jugu.
Mnogi tvrde da su Srbi izgubili Kosovo zbog nataliteta, tj. da je glavni uzrok sadašnje situacije nizak natalitet Srba i veoma visok priraštaj Albanaca. Oni su samo delimično u pravu. Kao kad bi gledao polupraznu ili na pola punu čašu. Za neke je čaša na pola puna i jedino je to značajno.
Kada su bili smišljani koncepti za rešavanje kosovskog problema istorijski element i demografsko stanje u južnoj provinciji prečesto su bili zapostavljeni. Nedovoljno ili površno poznavanje istorijskih činjenica i događaja koji su obeležili suživot dva entiteta, albanskog i srpskog, mentaliteta stanovnika i njihovih veroispovesti, prouzrokovalo je prvobitno, pogrešnu reakciju međunarodne zajednice, a zatim i Sjedinjenih Američkih Država. Koliko li su pogrešile zapadne sile u njihovim pokušajima da pronađu "rešenje" jugoslovenske krize i da li su stvarno htele da do toga dodje, pokazaće vreme. Ne verujem da ćemo morati dugo da čekamo.
Ipak, gde i kada, počinje cela priča? Koji su relevantni podaci u istorijskom elementu kosovskog problema? Jednog će dana istoričari o tome odlučiti. Do tada, jedino što nam preostaje jeste da se oslanjamo na pisane podatke, a prvi podaci o stanovništvu na Kosovu jesu oni iz perioda turske vladavine.
Saglasno tadašnjim dokumentima, godine 1455. na Kosovu je bilo 590 sela, a ukupno stanovništvo je brojalo 75.000 duša. U navedenim mestima, zabeleženo je postojanje 12.985 srpskih kuća u 480 sela, 75 vlaških domaćinstava u 34 mesta, 46 albanskih porodica u 23 sela, 17 bugarskih kuća, 5 grčkih domaćinstava i po jedno hrtvatsko i jevrejsko.
U XVII i XVIII veku, posle tursko-habsburškog rata, više od 60.000 Srba povlače se na sever. Mnogi od njih bili su sa Kosova. Uprkos seobama, u prvoj polovini XIX veka, Srbi su još uvek bili većina na Kosovu. Negde oko 1830. u provinciji je živelo nešto više od 400.000 Srba. Pola veka kasnije, u periodu Prizrenske Lige (1878.), Albanci postaju većina, predstavljajući oko 60 odosto stanovništva provincije koja se nalazila pod turskom okupacijom. Od 1830. počinje u stvari, period pogroma i proterivanja Srba sa Kosova i to sve do 1912, kada je broj Srba sveden na oko 200.000 duša. Proterivanje Srba i Crnogoraca sa Kosova i Metohije predstavlja jednu od najdramatičnijih, ali istovremeno jednu od najmanje poznatih široj javnosti epizoda balkanske istorije.
U periodu od 1914. do 1941., etnička konfiguracija provincije se menja delimično u korist nealbanskog stanovništva. Kratko vreme, 1941. pred okupaciju Jugoslavije, Srbi i Crnogorci predstavljali su 49 posto ukupnog stanovništva, a 51 odsto, Albanci, muslimani, muslimanski Romi i Turci.
Za vreme Drugog svetskog rata (1941-1945), kada je fašistička Italija aneksirala najveći deo kosovske provincije Velikoj Albaniji, broj Srba i Crnogoraca je drastično smanjen, tako da su 1948. predstavljajli samo 24,1 posto stanovništva, a Albanci, 67 posto, to jest 498.242 duša.
Pod okriljem italijanskih fašista, saglasno postojećim podacima, Albanci su proterali, do juna 1941., 11.168 srpskih porodica, na mesto kojih su došli albanski kolonisti iz Albanije. Podaci Biroa za Strateške Usluge (Ofis of Stratidžik Servisis) iz SAD-a pokazuju da su samo u periodu od aprila 1941. do avgusta 1942. albanski ekstremisti poubijali oko 10.000 Srba. Ako je poverovati podacima Tajne Službe fašističke Italije (ORVA) u istom je periodu iz Albanije na Kosovo došlo oko 100.000 albanskih kolonista. Ako se uporede podaci popisa iz 1939/40. i iz 1948. vidi se da za samo osam godina, broj Srba i Crnogoraca je spao na 115.406 stanovnika, dok je broj Albanaca porastao za 75.415 stanovnika. Razliku od 40.989 osoba, predstavljaju albanski kolonisti iz Albanije koji međutim nisu bili obuhvaćeni listama jugoslovenskih građana. U tom pogledu, slučaj Fadilja Hodže je postao čuven. On je bio izabran 1945. za poslanika Narodnog Pokreta za Oslobođenje Jugoslavije iako je jugoslovensko državljanstvo dobio tek decembra 1948. Hodža je kasnije imao nekoliko značajnih funkcija u jugoslovenskoj komunističkoj hijerarhiji i bio je godinama lider komunista na Kosovu.
Planove za vraćanje Srba proteranih sa Kosova za vreme rata sprečilo je novo komunističko rukovodstvo koje je 6. marta 1945., izdalo dekret kojim se je zabranjivao povratak u provinciju proteranih Srba za vreme fašističke okupacije. Da bi opravdali takvu apsurdnu odluku, komunisti su nazvali proterane Srbe sa Kosova "reakcionarima", "monarhistima" i "kolaboracionistima". Na političkom planu, donošenjem tog dekreta, nova komunistička vlast je u stvari želela da privuče Albaniju u buduću jugoslovensku federaciju, a Josip Broz Tito nije od te ideje odustao do kraja svog života. U tim uslovima, seoba i proterivanje Srba sa Kosova su nastavljeni i za vreme takozvane "druge Jugoslavije".
Od 1970., unutar jugoslovenskog političkog rukovodstva preovlađuje ideja stvaranja konfederativne države, a da se međurepublički odnosi jugoslovenskih republika redefinišu po principu: "Samo dok je Srbija slaba, može biti jaka Jugoslavija". S tom namerom je donet Ustav iz 1974. godine, kojim dve provincije, Vojvodina i Kosovo, dobijaju autonomiju i postaju "države u državi". Dve provincije su imale sopstveni budžet, samostalnu policiju i pravni sistem, samostalni sistem obrazovanja i slobodu suspendovanja ili ignorisanja odluka republike kojoj su formalno pripadale, a kosovske vlasti su uveliko koristile tu slobodu.
Poslednji popis organa federativne Jugoslavije je na Kosovu izvršen 1961. i tada je popisano 646.605 Albanaca, što je predstavljalo 67 odsto stanovništva. Popis iz 1971. i 1981. su organizovale lokalne kosovske vlasti. 1981. u provinciji je živelo 1.226.736 Albanaca, to jest 77,42 odsto stanovništva provincije. Albanski natalitet ostaje najveći u Evropi, a Kosovo postaje region sa najvećim brojem stanovnika po kvadratnom metru u Jugoslaviji. Suočeni sa takvim stanjem, Srbi nastavljaju iseljavanje sa Kosova, što zbog pretnji i nasilja koje je vršilo albansko većinsko stanovništvo, što u potražnji za boljim životom na severu, u Beogradu i na drugim stranama.
Prema podacima Federalnog Jugoslovenskog Ureda za Statistiku, u periodu od 1961. do 1981, 120.934 Srba je zvanično napustilo provinciju, a do 1988. njihov se broj udvostručio. Ne postoje podaci u vezi sa brojem onih koji su napustili Kosovo, a da o tome nisu obavestili vlasti, a veruje se da ih je bilo dosta.
Zanimljivo je videti kakva je bila evolucija demografskih promena i u pogledu broja mesta. Broj albanskih etnički "čistih" mesta, je konstantno rastao, dok se smanjivao broj onih u kojima je živelo pravoslavno stanovništvo.
I- Godina popisa
II- Ukupan broj mesta
III- Mesta sa albanskim stopostotnim stanovništvom
IV- Mesta sa 1 do 10 osoba pravoslavne veroispovesti
V- Mesta sa 10 do 50 osoba pravoslavne veroispovesti
I______II___III___IV__V
1971 1.440 547 146 260
1981 1.445 608 164 186
1991 1.449 776 96 206
Krajem `80-tih, promene u demografskoj ravnoteži provincije, navele su Albance da traže da se Kosovo, iz provincije, pretvori u jugoslovensku republiku. Srbi i jugoslovenska vlada to nisu dopustili, bojeći se da ako Kosovo dobije status republike stiče pravo secesije, a to bi pravo Albanci sa Kosova iskoristili i verovatno bi se pripojili Albaniji. Relevantni su u tom pogledu albanski martovski protestni pokreti iz 1981, organizovani sa ciljem da Kosovo postane republika.
Dolazak Slobodana Miloševića na čelu Saveza Komunista Srbije, 1987. godine, predstavlja početak podizanja srpskog nacionalizma, a 1989. se beleži kao presudna godina za budućnost Kosova i Metohije. Te godine, zbog sve većih i širih protesta Albanaca, jugoslovensko predsedništvo objavljuje hitno stanje na Kosovu, a 5 jula 1990., Parlament Srbije raspušta parlament i vladu Kosova i ograničava autonomiju provincije. Ako su do 1990. ključne funkcije u administraciji provincije zauzimali u najvećem broju slučajeva Albanci, posle dolaska Miloševića na vlast počela je izmena etničkog odnosa u lokalnoj administraciji. Kao odgovor na to, Albanci su stvorili paralelni sistem, kako u administraciji, tako u nastavi i u ekonomskom sektoru. Sledećih nekoliko godina, vlasti u Beogradu će bezuspešno pokušavati da stimulišu povratka Srba i Crnogoraca u provinciju, a albanski politički lideri će i dalje precenjivati broj njihovih sunarodnika koji žive na Kosovu.
Proleće 1998. predstavlja početak oružanog konflikta srpske policije sa albanskom gerilom, a 24 marta 1999. počinje NATO bombardovanje SR Jugoslavije. Šta se tada desilo, zašto se pristupilo vojnoj intervenciji, kakav je bio cilj i koliko je uspešno sve izvedeno, pročitaćete u sledećim stranicama. Za sada bih samo hteo da navedem da za vreme bombardovanja SRJ, ali čak i posle završetka konflikta, srpsko stanovništvo, u značajnom broju napušta Kosovo. Za tih 78 dana konflikta sa Kosova je prebeglo u Makedoniju i Albaniju više od 850.000 kosovskih Albanaca, koji su se po završetku NATO operacije vratili u provinciju, a zajedno sa njima i oko 100.000 albanskih građana. Zanimljivo bi bilo znati da li su oni bežali od srpske policije, NATO bombi ili od obe opasnosti.
Posle ulazka KFOR trupa u provinciju i povratka Albanaca, dešava se novi ekzodus, ponovo se radi o nealbanskom stanovništvu (Srbi, Romi, Turci). Samo nekoliko meseci, nakon što su srpska policija i jugoslovenska vojska napustile region i nakon dolaska KFOR i UNMIK trupa, više od 200.000 Srba napuštaju svoje domove i naseljavaju se u Srbiju. Ako se izuzme severni deo provincije, gde su Srbi još uvek u većini, na Kosovu nije ostalo više od 40.000 Srba, koji žive u 16-17 enklava koje čuvaju vojnici KFOR-a. U Prištini na primer, od 40.000 Srba, koliko ih je živelo u gradu pre NATO intervencije, ostalo je danas, manje od stotinu, uglavnom starih i bolesnih koji niti imaju gde da odu, niti to žele.
Pošto od popisa iz 1981. ne postoje tačni i verni podaci u vezi sa etničkom strukture provincije, pokušaću da izvedem uporednu analizu etničke strukture Makedonije i Kosova, jer se radi o istoj etnografskoj zoni i istom entitetu. Prisutnost međunarodnih posmatrača i striktno poštovanje normi za sprovođenje popisa, predstavljali su glavne razloge da u Makedoniji broj pripadnika albanske manjine bude daleko manji od cifre kojom su albanski lideri u toj državi baratali. Po mišljenju stručnjaka, primena istih principa na Kosovu i Metohiji bi potvrdila da u provinciji legalno žive mnogo manje kosovskih Albanaca od broja koji se pojavljivao poslednjih godina u međunarodnoj štampi.
Teško je poverovati da bi Srbi koji su se iselili sa Kosova leta 1999. u sada[njim uslovima vratili u provinciju. Beograd je pokušao da stimuliše povratak izbeglica, u saglasnosti sa dogovorom koji je postignut sa UNMIK-om u tom smislu. Tako, 2001. srpske vlasti su potpisale dogovor sa administracijom UN u vezi sa povratkom Srba na Kosovu. Taj dogovor predviđa izgradnju kuća za proterane i izbegle Srbe, na desetine lokacija, pošto oni više nisu imali gde da se vrate jer bilo da su im kuće bile zapaljene, bilo da su se u njima uselili Albanci, bilo da su im sami Srbi prodali pod pritiskom i pretnjama. Nezavisno od razloga, bila je normalna želja da se vrate tamo, odakle su proterani ili da slobodno odluče gde žele da žive. Međutim, nije bilo tako, od samog početka, albanski lideri, svi do jednog su se protivili tom planu o povratku Srba. UNMIK se po svaku cenu, trudio da ih smesti samo na lokacijama gde se ne bi izmenila etnička konfiguracija. Dogovor je time, devet godina, ostao samo mrtvo slovo na papiru.
Apsurdno je, i nekorektno tražiti od nekoga da se vrati na primer u Prištinu, gde je do 1999. živelo oko 40.000 Srba, a gde sada živi manje od stotinu. Bilo bi normalnije da im se dopusti da se nasele, recimo na 2 km od prestolnice provincije, u Caglavici, mestu gde je većinsko stanovništvo srpsko. Nije se tako postupilo, a umesto da im se izgrade kuće, doneti su kontejneri za one koji su po svaku cenu želeli da se vrate. Teško je poverovati da bi neko pristao da živi u kontejneru, dok svakodnevno gleda kroz prozor porušenu kuću, ili još gore, dok gleda kako drugi uživa u njegovoj kući.
Prošlo je devet godina, otkako UNMIK administrira Kosovo, a podaci UNHCR-a pokazuju da je iz provincije izbeglo u Srbiju 207.000 osoba, a u Crnu Goru 18.000. Njima se dodaju i 22.000 osoba proteranih iz rodnih mesta u drugim selima na Kosovu. Posle devet godina vratilo se samo 16.000, od kojih su 7.000 Srba, 4.000 Egipćana i 2.000 Roma. Posle ovakve statistike suvišni su bilo kakvi komentari u vezi sa rezultatima takve politike.
Sve u svemu, danas, skoro deset godina posle bombardovanja SR Jugoslavije, broj onih koji žive na Kosovu ostaje nepoznat. I zbog toga je Kosovo, najverovatnije jedinstven slučaj u svetu, a sasvim sigurno, jedinstven u Evropi. Ovde se ni približno ne zna broj stanovnika. Imajući u vidu da su Albanci bojkotovali u poslednjoj četvrtini veka sve popise, KFOR, UNMIK, i od skora EULEX, mogu samo da pretpostave da u "novoj demokratiji" živi između 1,7 i 2,4 miliona duša.
Nastaviće se...
(Prevod sa rumunskog: Dejan Perinac)
11/04/2008
|
